Tri priče o životinjama koje će se dopasti i mališanima i roditeljima! Uživajte u dogodovštinama crno-bijelog mačka Marka koji je poželio da bude bijele boje, mede Brunde koji nije poslušao svog oca i u priči o zečićima koji su otvorili Šumski restoran.

„Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komički, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru danse macabre, i jeste ono bodlerovsko da se – smrt smeje našim ludostima, i nije to. Nije igra nego nadigravanje. I pisac to mudro dokazuje: suprotstavlja se smrti – moć ljubavi, jedini njen dostojan protivnik.“ Predrag Bajčetić

„Ivana Dimić, čini se, priča o sebi, a zapravo priča o čudu povratka iz sna. Ona uspostavlja svojevrsni ritam koji izlazi iz sudara dve teme, iz nespojivosti dve sfere – stvarnosti i onostranog. I kao kad nas Laza Kostić uvodi u onaj predeo „među javom i med snom“, ovo pripovedanje suprotstavlja se življenju, jer život i jeste neprekidna smena, sve do trenutka večnosti.“ Dejan Mijač

„Kada sam pročitao ovu knjigu prva reakcija mi je bila da od Ivane Dimić zatražim filmska prava. To je, u stvari, bila sasvim nesmotrena reakcija jer je moje oduševljenje bilo uzrokovano savršenom literaturom koju sam držao u ruci a koja, ako je već savršena, nema šta da traži u drugim umetnostima. Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme.“ Goran Marković

U školi za roditelje, ili na individualnom savetovanju, kada god vidim preplašeni roditeljski pogled, pre bilo kakvog pitanja, poželim da kažem: "Opušteno, to je sasvim normalno!" I baš tu moćnu intervenciju normalizacije, od korica do korica, donosi nam knjiga Jelice Greganović.
Odahnućete sa svakom rečenicom! Autorka ne samo da normalizuje mnoge dečje i roditeljske strahove, ambicije, tuge, svađe, nego kao bonus nudi neumornu duhovitost koja će sigurno dokusuriti i najmanju sumnju u to da normalnost nema granice. Kao ni ljubav, mašta, poverenje – bar ne kada je reč o deci i roditeljima.
Knjiga vas poverljivo i prijateljski poziva da zagrlite svoju decu ili pozovete svoju mamu!“

Nataša Đurica, psiholog

Kuća sjećanja i zaborava

David Filip

Dobitnik Ninove nagrade za 2014. godinu.

Svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to? 

Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spase od sigurne smrti. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.

Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava“. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Ogromni bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako on u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika „Pamćenje je strašnije od svakog zaborava“ ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire?

Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

http://www.laguna.rs/n2618_knjiga_kuca_secanja_i_zaborava_laguna.html

Životinjsko carstvo

David Albahari

“Priču Životinjskog carstva pripoveda izuzetno nepouzdani pripovedač, čovek koji je krajem šezdesetih učestvovao u beogradskim studentskim demonstracijama, a onda, par godina kasnije, tokom odsluženja vojnog roka u Banjoj Luci, kako sam ističe, postao pion u sadističkoj igri mačke i miša sa tragičnim ishodom. Četiri decenije kasnije, pripovedač ispisuje stranice svog rukopisa kako bi opravdao zločin koje je upravo počinio – ubistvo enigmatičnog Dimitrija Donkića, čoveka koji je nekada davno u banjalučkoj kasarni inicirao splet tragičnih događaja. Albahari bira pseudo-dokumentarnu tehniku pronađenog rukopisa (zapisi glavnog junaka su završili u kanti za otpatke – što čitavoj priči daje dodatni sloj misterije) i eksperimentisanje sa formom. Na glavni deo romana, uvod i centralnu priču, otpada 100 stranica, ali se na kraju knjige, na dodatnih 25 stranica, nalaze beleške – njih četrdesetak. One Životinjskom carstvu daju dubinu i neodvojivi su deo priče – bez njih bi roman definitivno izgubio na svojoj reljefnosti. Životinjsko carstvo nije triler u užem shvatanju tog termina, ali svakako jeste Albaharijev pokušaj da, na svoj način, koketira sa žanrom – njegovo narativno tkanje sadrži neporecivu napetost i, kako priča odmiče, sve prisutniju jezu (razrešenje je, videćete, posebno zastrašujuće). Svi oni koji su bili na odsluženju vojnog roka sećaju se teskobe vojničkih dana, a ako se tome dodaju doza komunističke paranoje i stalna pretnja fizičkim i psihičkim nasiljem, dobijamo eksplozivnu narativnu smešu koju Albahari spretno modelira. Roman jeste kratak, čak na samoj granici novele, ali u ovom konkretnom slučaju to je prednost, a ne mana. Izbrušivši kratku formu do savršenstva, Albahari dokazuje da je ponekad manje zapravo više. Životinjsko carstvo svojim čitaocima ne nudi odgovore, bar ne one konačne, ali nedorečenost i nezaokruženost samo još više raspaljuju maštu čitalaca i teraju ih na razmišljanje. Šta se zaista dogodilo? Da li pripovedač obmanjuje sebe i/ili nas? Ko je zaista Dimitrije Donkić? To su sve pitanja na koja ne dobijamo servirane odgovore. Albaharijeva proza, neosporno, zahteva udubljivanje i nije za površne – što je istovremeno i upozorenje i preporuka, sve u zavisnosti od vaših književnih afiniteta.”

http://citymagazine.rs/clanak/prikaz-knjige-david-albahari-zivotinjsko-carstvo