„Ko se bori s čudovištima, mora paziti da i sam ne postane čudovište. I ako dugo gledaš u ponor, i ponor gleda u tebe.“ Ovaj citat iz knjige Fridriha Ničea „S onu stranu dobra i zla“, moto je romana „Ako dugo gledaš u ponor“. S obzirom na sadržaj o zlu, naslov nije mogao biti bolji.

Sa ovim romanom ne samo da smo se, dugo i duboko, zagledali u ponor društva u kojem živimo – i umiremo i vaskrsavamo, ili ne vaskrsavamo – nego smo jezivo osetili svu silu užasnog privlačenja tog zjapa, ispražnjujuću atraktivnost tog i takvog ponora. Novi Pazar je ovim romanom dobio svog živog pisca, svog fresko-slikara, kao što Novi Sad svoga ima u Laslu Vegelu. I to su jedina dva naša grada koja imaju svoje pisce hroničare među nama. A njihovi romani-letopisi, najpreciznija su svedočanstva o duhu vremenu u kojem ovde jesmo.

Pisca romana „Ako dugo gledaš u ponor“, dobro znam. Ime mu je Enes Halilović. S njim sam po danu pešačio i noći presedeo razgovarajući. Volim da čitam njegove pesme i priče, zato što su umetnost proživljenog iskustva, njegovog ili iskustva drugih koje u njemu lično živi, ali najradije slušam dok govori, jer taj dar usmenog pripovedanja najređe srećem. Njegov novi roman jeste ispričan roman, i to onako kako danas u srpskoj prozi niko ne ume i ne može da priča. Jednostavno i bogato. Bez ukrasa, a raskošno.

Enes Halilović je, naime, poslednji pripovedački izdanak jedne vekovima duge tradicije pripovedanja u Sandžaku, gde se ljudi – kako veli Ćamil Sijarić, književni otac ovom piscu i pesniku – cene pre svega po tome kako govore: „Ko umije da priča, taj je uvažen čovjek, taj je poštovan čovjek, taj je rado viđen. Kod njega se dolazi da se čuje nešto pametno, ali još više da se čuje njegovo pričanje…“

Jednom, Enes mi je rekao da mu savest nalaže da napiše istinu o najuticajnijim ljudima i njihovim delima u gradu u kojem je rođen i u kojem živi, kako za njima ne bi ostala pogrešna, iskrivljena slika o rđavim njihovim osobinama i postupcima, kao o vrlinama i dobročinstvima. I, evo, o toj tami, o tom razvratu i apokaliptičnom jednačenju prava i kriminala, zločina i ugleda, nedotupavnosti i bahatosti, iznedrio je biser koji se zove „Ako dugo gledaš u ponor“ – altun alem roman, ispričan jezikom kojim zaista govore njegovi likovi, jezikom Novog Pazara, sa svim onim autohtonim, endemskim izrazima, slikovitim i pametnim, poput, recimo, onog koji za čoveka što od brige skrene s uma, veli da je „uzeo brda“. Taj nesrećnik zna danima da besciljno hoda po novopazarskim brdima, među koja je smešten ovaj stari trgovački grad, grad koji u svom imenu čuva znamen svog porekla – trg, pijaca, pazar, pazarište, trgovište: mesto gde se kupuje i prodaje roba koja je tu nastala i roba koja je izdaleka doneta da ode još dalje – iz Carigrada za Dubrovnik, iz Venecije za Solun.

Kupoprodaja je i središnja radnja romana, ali to više nije trgovina predmetima koje ljudi izrađuju i prenose na korist drugima, nego trgovina onim što upropašćuje mnoge, a malobrojnima obezbeđuje faraonski status da iz senke upravljaju državnim institucijama, u kojima nameštenici izvršavaju njihovu volju. Trgovina robom od teksas-platna procvetala je na pazaru jer su u balama teksasa bezbrižno mogle da se smeste stotine i stotine kilograma heroina sa istoka, pa su vlasnici tog teksasa mogli da ga prodaju i ispod nabavne cene, potapajući tako u ponor one koji su se ovom trgovinom bavili pošteno. Uz trgovinu drogom ide i trgovina ženskim mesom za seksualno iživljavanje.

Sveža slika novopazarskih moćnika i njihovih poslova i dana, samo je deo grupe fresaka koja obuhvata čitavo srbijansko društvo – pokazujući njegovu kriminalizaciju, depolitizaciju, estradizaciju i pornografizaciju. Mučno je čitati kako pošteni stradaju na pravdi boga, i kako najgori cvetaju. „Ako dugo gledaš u ponor“, mračna je slika jednog mračnog sveta, i piscu nije bilo lako da to napiše, ali, kako kaže Hans Falada, „više svetlosti značilo bi laž“.

Jednom, na raskošnoj novopazarskoj pijaci, toj tržnici-gradu, Enes mi je pokazao brdo parčića olova. To je rekvizita za prastari običaj „salivanja strave“. Praistorija još živi u gradu čijim je jezikom i razumom satkan izvrsni roman „Ako dugo gledaš u ponor“, u gradu u kojem stoji graditeljski dragulj islamske arhitekture šesnaestog veka, Altun Alem Džamija, gradu u čijoj se neposrednoj blizini nalaze Sopoćani, u koje sam zaljubljen – taj evropski umetnički podvig iz dvanaestog veka, sa freskama koje su genijalni konstantinopoljski slikari živopisali u godini u kojoj je rođen Đoto. Sopoćani, taj sklad u kojem kamenje lebdi.

Nejra, junakinja romana, čiji mučni i brižni život određuju roditeljska sirotinja, sujeverje u sihir (bačene čini), zavist i spletke bližnjih, pokvarenost onih koji joj izlaze u susret, Nejra, uprkos svim nasiljima i nepodopštinama, u sebi nosi, od početka do kraja, čistu dušu. Nejra, kao i Sopoćani – svetlost u tami.

Autor: Zlatko Paković
Izvor: Danas

Pred vama je novo, od autorke doterano izdanje romana „Uhvati zeca“, knjige koja dve godine nakon prvog izdanja i dalje izaziva pažnju, dobija nove čitateljke i čitaoce i brojne inostrane prevode.

Roman prepoznat kao delo koje uverljivo progovara o ženskom prijateljstvu, temi zanemarenoj u našim književnostima, a dodatno prelomljenoj kroz oštru prizmu ratnih godina, „Uhvati zeca“ se nameće kao unikatni primer stila te pripovedačke izbrušenosti gotovo neverovatne za debitantsko delo, koje je s lakoćom iskočilo iz lokalnih okvira i postalo deo globalnog trenda novog ženskog pisma. Le(j)la i Sara, junakinje romana, verovatno su najupečatljivije heroine sa stranica neke knjige u ovom veku koje govore jezikom s kojeg nam ne treba prevod. A njihovo odrastanje, sazrevanje, lomovi i sve zakrpe kojima su proštepane predstavljaju vrhunski čitateljski izazov i nagradu u jednom.

Ovo izdanje zatvara briljantan pogovor, maestralna minijatura u kojoj Lana Bastašić vodi čitaoca na drugu stranu ogledala, i pokazuje mu kako stvarnost izgleda odande.

U leto 1885. tri Francuza dolaze u London na nekoliko dana u intelektualnu kupovinu: jedan princ, jedan grof i jedan građanin sa italijanskim imenom. Naš vodič kroz ovaj svet je Samuel Pozi, lekar iz viših društvenih krugova, slobodoumni naučnik čuven po svom komplikovanom privatnom životu. U ovoj živopisnoj tapiseriji likova (Henri Džejms, Sara Bernar, Oskar Vajld, Gonkur… ), mesta i vremena, ne vidimo samo epohu glamura i užitka već, iznenađujuće, i doba nasilja, predrasuda i uskogrudosti – uz mnogo više paralela s našim dobom no što bismo mogli da zamislimo. Čovek u crvenom kaputu je zapravo sveži portret doba zvanog bel epok.

„Džulijan Barns je pisac koji ume da napiše roman čak i onda kada ne piše roman. Čovek u crvenom kaputu odličan je primer takve pripovedačke alhemije: to je priča sazdana najvećim delom od realnih, istorijski proverljivih činjenica, koje bi pod perom manje veštog pisca lako mogle da bespovratno zalutaju u dosadu. Barns, međutim, pretvara te činjenice u nešto što je ne samo mnogo zanimljivije već i znatno verodostojnije od istorije: u raskošnu povest. Opčinjen istinitom pričom o francuskom lekaru, esteti i bonvivanu Samuelu Poziju, Barns svoju očaranost neodoljivo prenosi na čitaoca."

Zoran Paunović

Od Bekima Sejranovića, autora romana ‘’Nigdje, niotkuda’’, ovenčanog priznanjem “Meša Selimović”, stiže nam novi roman “Ljepši kraj”, gotovo nastavak prve priče, ponovo ispisan u autobiografskom ključu.Ove dve knjige povezuje emigrantski život junaka na relaciji Norveška, Hrvatska, Bosna, i autentičan autodestruktivni okvir iz koga on pokušava da pobegne tražeći spas u ljubavi. Sejranović piše nepatvoreno, jednostavno i sveže, sa mnogo humora, a najčešće s ironičnim odnosom prema samom sebi. Sudbine nekoliko junaka prepliću se u ovoj knjizi, u kojoj autor teskobnu sliku svog sveta gradi paralelnim pričama sa različitim vremenskim distancama i mestima zbivanja – između jedne brvnare u Bosni, podstanarske sobe u Oslu, delekih zemalja u koje njegov junak beži u potrazi za smislom – dok ga potmulo progoni duboki, gotovo prognanički osećaj nepripadanja. No, kraj je ipak lepši…

Umetnička misija Boba Dilana jeste „turneja bez kraja“, a njegovo delo, delo je u neprekidnom i neprolaznom nastajanju; po tome je, bez imalo nasilnog učitavanja, uporedivo s jednim od najneobičnijih i najsmelijih poduhvata u istoriji književnosti – s Fineganovim bdenjem Džejmsa Džojsa. Jer, ne samo da je Džojsov kriptični testament pisan pod radnim naslovom „delo u nastajanju“ već je, baš kao i Tarantula, pisan sa sasvim očitom namerom da se izdigne iznad svih rutinskih i konvencionalnih načina komunikacije autora sa čitaocem – i uz svesno preuzet rizik od gubitka svake komunikacije. I dok se Džojsovo delo ponajviše bavi tokom podsvesti protagonista, Dilanovo nastoji da dočara muziku podsvesti – njegove vlastite, ali i podsvesti svakog od nas. Taj nivo, nivo podsvesti, možda je jedino pravo polazište za čitanje Tarantule. Ovo delo, sasvim izvesno, ne predstavlja neuspeli pokušaj unošenja reda u haos, već uspešno dočaranu sliku haosa – zavodljivog haosa kreativnog uma, koji ume da bude zastrašujuće brutalan i amoralno sablažnjiv, ali i neodoljivo duhovit i dirljivo nežan. To je svet u kome čitalac i sam postaje lik iz Dilanove pesme, neko „ko zna da se nešto događa, ali ne zna šta je to“. I već nakon nekoliko stranica shvata da i ne mora da zna: ovo delo ne treba odgonetati, niti ga treba „razumeti“ u bilo kom uobičajenom smislu te reči. Treba ga čitati naglas, bez agresivnog učitavanja i štreberskog traženja smisla. Ono nešto neuhvatljivo što ostane posle takvog čitanja, to je muzika. A ona je, srećom, izvan i iznad svakog razuma. Zoran Paunović, iz Predgovora
I još: ako vas u zanimljivost i/ili vrednost Dilanovog pisanja nije uverila dodeljena mu Nobelova nagrada za književnost u 2016. a nisu ni prethodni redovi izvrsnog prevodioca i vrsnog tumača rok literature, onda predlažemo da Tarantulu čitate unatraške. U tom slučaju odmah ćete naići na tri toposa, od kojih je jedan – Jugoslavija. Možda je sva tajna u tome. Vladislav Bajac