"Tanka je linija između svetova mašte i onih koje nazivamo stvarnim. Nikada nisam bila sigurna da li sam jedan svet u mašti stvorila ili sam se, nekim putem, od tamo upravo vratila. Da li stvaram ili samo zapisujem?

Magija je skrivena u svakome od nas. I ne nađemo se bez razloga u čarobnom svetu mašte. Otkriješ li svoju moć, otključao si deo sebe koji će ti dati pluća toliko široka da njima možeš da udahneš celi svet.„

Ovim rečima počinje dečija knjiga „Sofija i čarobna bašta“ autorke Tatjane Kuljače.

Ovim rečima autorka uvodi čitaoce u svet magije kroz priču o jednoj bašti „u kojoj se kriju bića ljudima neznana. Bića koja s vremena na vreme šetaju među nama i ulaze u legende.“

"Abadazad je serijal koji je delom roman, delom strip – i pred čitaoce svih uzrasta donosi potpuno novi i originalan pristup pričanju priča. Kejt i njen brat, Meti, odrastaju u velikom gradu i život im nije nimalo lak. Zbog toga oni vole da čitaju ABADAZAD, serijal knjiga napisanih pre više od sto godina. A onda počinje da se dešava gomila misterioznih stvari..."

"Naslov ovog romančeta, i lajtmotiv knjige, sažima unutrašnji doživljaj svih mogućih užasa i blamova koji prete dečaku po imenu Strahinja, petnaestogodišnjaku koga uz malu maturu što se primiče, muče raznorazne paklene muke odrastanja, u porodici i oko nje. Kako se jedan beogradski petnaestogodišnjak brani od domaćeg horora, svakojakih blamova, kako se nosi sa fatalnom ljubavlju prema nastavnici srpskog, sa tatinim romansijerskim pokušajima, dugom kosom i bradom, maminom boljkom i časovima esperanta, i koju ulogu u tom burlesknom "bildungsromanu" imaju jedan bicikl i jedna Maša?
Jasminka Petrović ne želi da sudi o postupcima svog malog protagoniste i lukavo ga pušta da sam ispoveda svoje muke, u pero umesto na psihijatrijskom kauču. Svko poglavlje, dakle, liči na jednu uspelu terapeutsku seansu: Zemljo, otvori se, Ovome se nisam nadao!, Ostavite me više na miru!, Na dnu dna, Samo mi je još to falilo!... i sve tako, sa puno uzdaha i usklika, zaključno s Potopom, sve do rane jeseni, omiljenog godišnjeg doba same autorke. Zahvaljujući ovoj srećnoj koncidenciji, valjda, i roman se završava slutnjom, ako ne hepienda, onda pomirenja i harmonije, sa svetom i samim sobom, pre svega, koje kraj puberteta evocira. U ovo slučaju, i uz nezaboravne ilustracije Dobrosava Boba Živkovića."

"Ne očekujte od mene "dragi dnevniče" ovo i "dragi dnevniče" ono ...

Biti dete ponekad je zaista smorno. A to niko ne razume bolje od Grega Heflija, zaglavljenog u srednjoj školi u kojoj jadni slabići dele hodnike sa višima i zločestijima od sebe pa i sa onima koji se uveliko već briju.

Na našu sreću, Greg neće učiniti ono što kaže da neće učiniti, a ono što učini biće potpuno drugačije."

Nagrada Neven za najbolju knjigu iz oblasti popularne nauke u 2015.godini.

Eksperimenti i trikovi.

Ako spadate u one koji su greškom otvorili ovu knjigu (dobili ste je na poklon; bilo vam je dosadno; nemate nijednu drugu knjigu; mislili ste da se u njoj radi o ljubavnom životu njemačkih žaba; zgrabili ste je žureći u toalet), najozbiljnije se pridržavajte ovog upozorenja: BJEŽITE! URNEBESNA FIZIKA VAM MOŽE POMUTITI MOZAK I NATJERATI VAS DA SE POTPUNO ZALJUBITE U NJU!

Knjiga za one koji su ludi za fizikom! I za one koji bi radije vukli krokodila za rep nego izučavali fiziku!

Tri priče o životinjama koje će se dopasti i mališanima i roditeljima! Uživajte u dogodovštinama crno-bijelog mačka Marka koji je poželio da bude bijele boje, mede Brunde koji nije poslušao svog oca i u priči o zečićima koji su otvorili Šumski restoran.

„Knjiga potresne iskrenosti, i vedre bodrosti, satkana od dramskog koje se magično preobražava u romaneskno. Razgovori koji se čine komički, a nisu – razmišljanja koja se čine tužna, a nisu. Pripada retkom, i zanimljivom žanru danse macabre, i jeste ono bodlerovsko da se – smrt smeje našim ludostima, i nije to. Nije igra nego nadigravanje. I pisac to mudro dokazuje: suprotstavlja se smrti – moć ljubavi, jedini njen dostojan protivnik.“ Predrag Bajčetić

„Ivana Dimić, čini se, priča o sebi, a zapravo priča o čudu povratka iz sna. Ona uspostavlja svojevrsni ritam koji izlazi iz sudara dve teme, iz nespojivosti dve sfere – stvarnosti i onostranog. I kao kad nas Laza Kostić uvodi u onaj predeo „među javom i med snom“, ovo pripovedanje suprotstavlja se življenju, jer život i jeste neprekidna smena, sve do trenutka večnosti.“ Dejan Mijač

„Kada sam pročitao ovu knjigu prva reakcija mi je bila da od Ivane Dimić zatražim filmska prava. To je, u stvari, bila sasvim nesmotrena reakcija jer je moje oduševljenje bilo uzrokovano savršenom literaturom koju sam držao u ruci a koja, ako je već savršena, nema šta da traži u drugim umetnostima. Stvarno, ono što je Ivana napisala ne može se meriti ni sa čim drugim, čak ni sa onim što volimo u njenom stvaralaštvu. Sasvim neverovatna, dva potpuno različita literarna toka iznedrili su nešto treće, čarobno i nedokučivo u isto vreme.“ Goran Marković

U školi za roditelje, ili na individualnom savetovanju, kada god vidim preplašeni roditeljski pogled, pre bilo kakvog pitanja, poželim da kažem: "Opušteno, to je sasvim normalno!" I baš tu moćnu intervenciju normalizacije, od korica do korica, donosi nam knjiga Jelice Greganović.
Odahnućete sa svakom rečenicom! Autorka ne samo da normalizuje mnoge dečje i roditeljske strahove, ambicije, tuge, svađe, nego kao bonus nudi neumornu duhovitost koja će sigurno dokusuriti i najmanju sumnju u to da normalnost nema granice. Kao ni ljubav, mašta, poverenje – bar ne kada je reč o deci i roditeljima.
Knjiga vas poverljivo i prijateljski poziva da zagrlite svoju decu ili pozovete svoju mamu!“

Nataša Đurica, psiholog

Kuća sjećanja i zaborava

David Filip

Dobitnik Ninove nagrade za 2014. godinu.

Svako ponekad poželi da bude neko drugi, ali šta ako dobije priliku za to? 

Albert Vajs je još od detinjstva imao prilike da promeni svoj identitet. Nakon što je 1942. godine pod okriljem užasnog rata ostao bez roditelja i brata Elijaha, neko vreme je proveo u kući folksdojčera koji ga nazivaju Hans i nude mu da zameni njihovog nestalog sina i tako se spase od sigurne smrti. Albert se tada ipak odlučuje da sačuva svoj identitet i pobegne iz nemačke porodice koja ga je umalo usvojila.

Mnogo godina kasnije, na jednoj od konferencija o Drugom svetskom ratu na kojima učestvuje, Vajs lutajući noću njujorškim ulicama nailazi na „Kuću sećanja i zaborava“. U jednoj od prostorija ovog neobičnog zdanja pohranjeno je nepregledno istorijsko pamćenje. Albert u jednom ekranu može da kao na filmu vidi scene stradanja svojih roditelja i Elijahovog nestanka za koji se oseća krivim, jer je mlađi brat bio poveren njemu na čuvanje. Ogromni bol koji je osetio jače no ikad može da nestane ako on u sledećoj prostoriji ove čudesne kuće izbriše sopstveno pamćenje ili, čak, iščezne poput svog rođaka, čuvenog iluzioniste Hudinija (Erika Vajsa). Hoće li Albert iskoristiti poslednju šansu da promeni svoj identitet u skladu sa rečima jednog svog prijatelja i sunarodnika „Pamćenje je strašnije od svakog zaborava“ ili će odlučiti da ostane to što jeste, bez obzira na bol koji ga razdire?

Pisana u prepoznatljivom stilu uglednog autora, Kuća sećanja i zaborava je jedan od najautentičnijih romana novije srpske književnosti.

http://www.laguna.rs/n2618_knjiga_kuca_secanja_i_zaborava_laguna.html

Životinjsko carstvo

David Albahari

“Priču Životinjskog carstva pripoveda izuzetno nepouzdani pripovedač, čovek koji je krajem šezdesetih učestvovao u beogradskim studentskim demonstracijama, a onda, par godina kasnije, tokom odsluženja vojnog roka u Banjoj Luci, kako sam ističe, postao pion u sadističkoj igri mačke i miša sa tragičnim ishodom. Četiri decenije kasnije, pripovedač ispisuje stranice svog rukopisa kako bi opravdao zločin koje je upravo počinio – ubistvo enigmatičnog Dimitrija Donkića, čoveka koji je nekada davno u banjalučkoj kasarni inicirao splet tragičnih događaja. Albahari bira pseudo-dokumentarnu tehniku pronađenog rukopisa (zapisi glavnog junaka su završili u kanti za otpatke – što čitavoj priči daje dodatni sloj misterije) i eksperimentisanje sa formom. Na glavni deo romana, uvod i centralnu priču, otpada 100 stranica, ali se na kraju knjige, na dodatnih 25 stranica, nalaze beleške – njih četrdesetak. One Životinjskom carstvu daju dubinu i neodvojivi su deo priče – bez njih bi roman definitivno izgubio na svojoj reljefnosti. Životinjsko carstvo nije triler u užem shvatanju tog termina, ali svakako jeste Albaharijev pokušaj da, na svoj način, koketira sa žanrom – njegovo narativno tkanje sadrži neporecivu napetost i, kako priča odmiče, sve prisutniju jezu (razrešenje je, videćete, posebno zastrašujuće). Svi oni koji su bili na odsluženju vojnog roka sećaju se teskobe vojničkih dana, a ako se tome dodaju doza komunističke paranoje i stalna pretnja fizičkim i psihičkim nasiljem, dobijamo eksplozivnu narativnu smešu koju Albahari spretno modelira. Roman jeste kratak, čak na samoj granici novele, ali u ovom konkretnom slučaju to je prednost, a ne mana. Izbrušivši kratku formu do savršenstva, Albahari dokazuje da je ponekad manje zapravo više. Životinjsko carstvo svojim čitaocima ne nudi odgovore, bar ne one konačne, ali nedorečenost i nezaokruženost samo još više raspaljuju maštu čitalaca i teraju ih na razmišljanje. Šta se zaista dogodilo? Da li pripovedač obmanjuje sebe i/ili nas? Ko je zaista Dimitrije Donkić? To su sve pitanja na koja ne dobijamo servirane odgovore. Albaharijeva proza, neosporno, zahteva udubljivanje i nije za površne – što je istovremeno i upozorenje i preporuka, sve u zavisnosti od vaših književnih afiniteta.”

http://citymagazine.rs/clanak/prikaz-knjige-david-albahari-zivotinjsko-carstvo